"Izbor!" - zagrme neki dubok glas. Shvatio sam da pripada Zatvorskom Kapelanu. - "On zapravo nema izbora, zar ne? U pitanju je vlastiti interes; strah od fizičkog bola doveo ga je do grotesknog akta samoponiženja. Njegova neiskrenost bila je, međutim, suviše očevidna. On je prestao da bude zločinac, ali je prestao da bude i biće sposobno za moralni izbor"
U ovim rečima krije se ključ za razumevanje romana koji je engleski pisac Entoni Berdžis objavio 1962. godine, a koji nosi naslov "A Clockwork Orange". Ovaj roman napravio je mnogo buke u to vreme, u književnim krugovima. Jedni su ovu knjigu veličali zbog preispitivanja slobode volje čoveka i aktuelnih bihejviorističkih teorija, dok su je drugi otpisivali zbog mračnog i ultranasilnog sadržaja.
Nije ni ovakav sadržaj nastao slučajno. Slično sadržini romana, i Entoni je doživeo da mu trudnu suprugu, za vreme Drugog svetskog rata, siluju četvorica američkih vojnika, nakon čega je izgubila dete. Naziv romana preuzeo je iz kokni slenga ("as queer as a clockwork orange"), kojoj frazi je dodao novo, dublje značenje. Sam autor objasnio je da je u pitanju oksimoron - organski entitet koji se povinuje mehaničkim zakonima. Drugim rečima, pomorandža koja funkcioniše kao mehanizam nije više pomorandža, a čovek čije se ponašanje usmerava uslovnim refleksima gubi slobodu volje, pa time i svoju suštinu.
"Paklena pomorandža", iako naslov koji je, kao takav, ušao u ex-yu mitologiju popularne (kontra)kulture, ipak predstavlja samo distributerski prevod naziva filma, koji je kasnije preuzet i prilikom prevoda knjige na balkanski esperanto (koji smo svojevremeno nazivali srpsko-hrvatskim jezikom, dok nismo uočili svoju zabludu, je li). Ovakvi distributerski prevodi bili su uobičajeni, kako bi se naglasio eksploatacijski potencijal filma. Međutim, za razliku od začudnih naslova kao što je "Škorpion ubija" ("Dirty Harry"), "A Clockwork Orange" zauvek je na ovim prostorima ostala poznata kao "Paklena pomorandža". Zaista, zamislite koliko bi uspeha na bioskopskim blagajnama ostvario film pod nazivom "Mehanička pomorandža" ili "Pomorandža sa satnim mehanizmom"!
Prvu ekranizaciju ovog dela, pod nazivom "Vinyl", napravio je tri godine kasnije Endi Vorhol. Kao i većina filmova nastalih u Vorholovom studiju, i ovaj je, ruku na srce, teško gledljiv.Vorholov uticaj u pop-artu je nemerljiv, ali više nego kontroverzan. Ipak, njegove slike su sjajne. I, da, producirao je (mada se i to dovodi u pitanje!) najuticajniji rok album koji je Njujork ikada iznedrio.
U skladu sa Vorholovom krilaticom da će u budućnosti svi biti popularni petnaest minuta, Beograd se odužio (!) ovom velikom umetniku (i medijskom manipulatoru) time što je ulicu na Čukarici, nazvanu po osloboditelju Beograda, Maršalu Tolbuhinu, preimenovao u Ulicu Endija Vorhola. Retrospektiva njegovih filmova u ovoj ulici, u bioskopu na otvorenom, sačekaće neka bolja vremena, iz razloga bezbednosne procene.
Takođe, prezentovana je pre par meseci u Beogradu i skulptura Endija Vorhola, za koju, iskreno, ne znam gde se nalazi. Možda je tako i bolje.
Dostojnu ekranizaciju "Paklena pomorandža" doživela je tek 1971. godine, kada je Stenli Kjubrik snimio jedan od najboljih i najozloglašenijih filmova svih vremena. Ovom remek-delu u Velikoj Britaniji pripisivali su inspiraciju za niz ubistava i silovanja, što je dovelo do pretnji smrću Kjubriku, na čiji zahtev je film povučen iz bioskopa.
Dok je u Ujedinjenom Kraljevstvu ovaj film bio zabranjen za prikazivanje skoro trideset godina, u socijalističkoj Jugoslaviji doživeo je premijeru na FEST-u, bioskopski život, više izdanja knjige, a ja sam ga prvi put registrovao u famoznom serijalu školskog programa Televizije Beograd pod imenom "Zvezdani ekran", čiji je narator bio sjajni dr Zoran Živković. Iskreno, prikaz ovog filma me je istraumirao kada sam bio dete, ali sam u godinama koje dolaze uporno "ljuštio koru" sa ove "pomorandže".
Onima koji nisu nikada pogledali ovo remek-delo izneću kratak siže: banda maloletnika čini niz stravičnih zločina; njihov vođa biva uhapšen i poslat u zatvor, gde se dobrovoljno podvrgava novom psihološkom tretmanu, nakon kojeg bi trebalo da izađe na slobodu, znatno pre isteka kazne; ovaj tretman podrazumeva prinudno izlaganje nasilnim sadržajima, uz veštačko izazivanje neprijatnosti; nakon tretmana svaka pomisao na nasilnu akciju izaziva novi talas mučnine i čini bivšeg nasilnika bezopasnim; po izlasku iz zatvora, glavni junak filma je bespomoćan i progonjen od strane žrtava iz svog prošlog života; nakon neuspelog pokušaja samoubistva, tretman se pokazuje neadekvatnim, a glavnog junaka pod svoje uzimaju političari koji su i rešili da ovakav nehumani eksperiment sprovode (zbog političkih poena, naravno!).
Može li ljudsko biće da funkcioniše po mehanicističkim principima, bez slobodne volje i odlučivanja? Može li u tom slučaju razlikovati dobro od zla? Mogu li se, na suptilan način, čoveku servirati sadržaji koji će ga usmeravati u svakodnevnom životu, izazivajući kod njega Pavlovljev refleks svaki put kada nešto treba, ili ne treba da uradi?
Pre manje od mesec dana, Kristofer Vajli, bivši radnik "Kembridž Analitike", razotkrio je ulogu ove kompanije u dijaboličnim političkim kampanjama, koje su podrazumevale zloupotrebu ličnih podataka korisnika društvene mreže Facebook:
" ... Igrate se sa celokupnom državom, psihologijom cele države, bez njihove saglasnosti ili saznanja o tome. I ne samo da se igrate sa psihologijom cele nacije, već to činite u kontekstu sprovođenja demokratskog procesa ... Znali bismo na kakve ste poruke bili podložni, uzimajući u obzir teme, sadržaje, ton kojim se obraćate ... Znali bismo na kakve poruke reagujete i na koji način, te koliko puta treba da vas isprovociramo takvim temama, kako biste promenili svoje mišljenje o nečemu. Pored toga što su angažovani stručnjaci za podatke, psihologiju i strategije, raspolažete i celim timom kreativaca, dizajnera, izrađivača video sadržaja, fotografa. Oni tada sačinjavaju sadržaj, koji se šalje timu za targetiranje, koji ga dalje "ubrizgava" u internet. Tada se stvaraju internet sajtovi, blogovi, šta god mislimo da će pogoditi određenu ciljnu grupu, stvorićemo sadržaj na internetu i ponudićemo im da ga pronađu. I onda kada ga vide i kliknu na link - odlaze niz "zečju rupu" (kao Alisa u zemlji čuda - prim. Z.P.), sve dok ne promene svoje mišljenje o nekoj temi. Umesto da stojite na trgu i govorite šta mislite, a da ljudi dolaze da vas slušaju i dele isto iskustvo, vi šapućete u uho svakom pojedinačnom glasaču, i to jednu stvar jednome, a drugu stvar drugome. Rizikujemo da se društvo podeli, fragmentira, na takav način što više nećemo imati zajedničkih, podeljenih iskustava, kao ni zajedničkog razumevanja. Ako nemamo zajedničkog razumevanja - kako možemo biti funkcionalno društvo? ... "
Sećate li se "Matriksa", kada Morfeus nudi Neu dve pilule, uz reči: "Ako uzmeš crvenu pilulu - ostaješ u zemlji čuda, a ja ću ti pokazati koliko je duboka zečja rupa"?
Slučaj "Kembridž Analitike" predstavlja paradigmu modernog vremena, u kojem smo mi sami robovi modernih tehnologija, društvenih mreža i internet sadržaja. Sami se povinujemo gospodaru koji nas drži u pokornosti i srećni smo zbog toga. Naši budući izbori, politički ili potrošački, svejedno, neće zaista zavisiti od nas samih, već od šaptača na uho.
Da li je u pitanju samo vrh ledenog brega? Da li se zečija rupa proteže sve do pretraživača koji se zove Google? Kako je moguće da Facebook, na kojem besplatno otvoriš nalog, u jednom danu izgubi 37 milijardi dolara? Hoćete da kažete da su nam mogućnosti izbora sužene? Da nismo sposobni da sami napravimo moralni izbor? Da nam je sloboda volje ugrožena? Da nam servirani sadržaji nameću uslovne reflekse, pa reagujemo po instinktu, a ne po slobodnoj volji?
Pa to je besmisleno! Isto kao kada biste pokušali da odgajite pomorandžu koja bi u sebi sadržala satni mehanizam.
Autor: Zlatko Petrović
