Komunikacioni čin predstavlja konkretnu interpersonalnu situaciju u kojoj se često nađe svaki čovek. To može biti situacija u prodavnici, autobusu, na poslovnom sastanku, ručku u restoranu, kancelariji, parku ili kuhinji u vlastitom domu
U interpersonalnom kontekstu prvenstveno dominira komunikativna kompetencija i ona nije nešto što bi se moglo pridodati bilo kojoj profesionalnoj, stručnoj kompetenciji. Komunikološka kompetencija je u svakoj vrsti interakcije, bilo lične ili poslovne, nešto što se sinergetski povezuje u jedinstvenu čovekovu kompetenciju.
Nema razvoja kompetencija ni njihove primene,
bez interpersonalne komunikacije pojedinca sa drugim članovima,
porodice ili neke druge primarne grupe, ili sa kolegama u radnom okruženju.
Svakim komunikacionim činom, kroz dijalog, saradnju i zajedništvo, adekvatno uspostavljanje odnosa i izgradnju zdravih odnosa, čovek na najbolji mogući način plasira sve ostale kompetencije i pomaže kako sebi, tako i drugima u interpersonalnoj komunikaciji. Takođe, bolje se suočava i uspešno prevazilazi neprijatne i nedobronamerne komunikacione situacije. Naravno, ljudi su različiti i kako je rekao Jung: „Prilikom svog praktičnog lekarskog rada s svojim pacijentima već sam odavno primetio da pored mnogih individualnih različitosti ljudske psihologije ima i tipskih razlika i to sam naročito primetio najpre dva tipa, koja sam označio kao introvertni i ekstrovertni tip. Kada posmatramo tok ljudskog života, vidimo kako je sudbina jednog čoveka više uslovljena objektima njegovog interesa, dok je sudbina drugog više uslovljena njegovom vlastitom unutrašnjošću, njegovim subjektom. Kako svi mi odstupamo malo više prema ovoj ili onoj strani, sasvim je prirodno što smo skloni da sve svaki put razumemo u smislu svog vlastitog tipa.“
Uz adekvatan motivacioni pristup, nagrade, pohvale, svaka ličnost sa kojom imamo priliku da razgovaramo u profesionalnom ili porodičnom ambijentu, takođe će u nama probuditi neke emocije. Neko će probuditi entuzijazam i kreativnost, dok će neko drugi probuditi anksioznost i neprijatnost. Neprijatnost u komunikacionom činu dolazi iz naših probuđenih introjekata iz prošlosti sa kojima se nismo izborili u ranijem periodu. Sve što liči, podseća, na situaciju i osobu koja nam je predstavljala pretnju ili izvestan izazov u prošlosti, pokreće našu predrasudu sada i ovde i mi etiketiramo našeg sagovornika i počinjemo da ga posmatramo kroz prizmu prošlosti i sopstvenog lošeg iskustva. Nekada je moguće da se i desi podudarnost sa lošim iskustvom iz prošlosti, ali mnogo češće sami sebe lišavamo lepog odnosa i prijatne interpersonalne komunikacije, davanjem subjektivnog introjektovanog značenja aktuelnoj komunkaciji. Tako više nismo prisutni sada i ovde, već delujemo iz naše stare rane.
Ovladavanjem profesionalnim i personalnim kompetencijama
kroz patent „Komunikaciona inteligencija“, omogućićemo sebi, a i našim sagovornicima,
uvek jednu korektnu notu komunikacije koja neće biti štetna ni toksična.
To je žila kucavica svake interpersonalne komunikacije
i stoga bi bilo poželjno savladati bar osnovne
komunikološke kompetencije ove nove naučne metodologije.
Svaki komunikacioni čin, kao vremenski omeđena simbolska interakcija koja se neprestano ponavlja u procesu komuniciranja, ima svoj prirodan tok. Visokim stepenom apstrakcije po Miletiću mogu se prepoznati četiri faze svakog komunikacionog čina:
Prva faza je selektivno uspostavljanje aktivnog odnosa čoveka, pojedinca prema nekom od aspekata univerzuma i stvaranje informacije kao sadržaja svesti uključujući i uspostavljanje aktivnog odnosa prema zapamćenim informacijama.
Druga faza je njeno enkodiranje, simbolsko, ciljno i vrednosno organizovanje i saopštavanje u obliku poruke. Time jedan od subjekata komuniciranja postaje njen pošiljalac.
Treća faza je vremenski određena, neposredna ili posredna interakcijska transmisija poruke od pošiljaoca do čoveka ili ljudi kojima je namenjena.
Četvrta faza je recepcija poruke. Ona započinje njenim čulnim opažanjem i uspostavljanjem aktivnog odnosa čoveka prema saopštenoj poruci kao aspektu stvarnosti. To je uz momenat saopštavanja ključni momenat za dešavanje simbolske interakcije među ljudima, odnosno komuniciranje, jer se nastavlja procesom semioze u kojem primalac tumači poruku, dekodiranjem doseže njeno značenje i unutar protumačenog značenja, informaciju ili informacije koje su mu saopštene.
Četvrta faza okončava se reagovanjem primaoca poruke. U zavisnosti od komunikacione situacije primalac može reagovati na dva načina. Prvi je trenutno ili odloženo oblikovanje nove poruke, čime iz komunikacione uloge primaoca prelazi u ulogu pošiljaoca. Drugi način je privremeni ili trajni prekid procesa komuniciranja. (Miletić)
Pravilnim sagledavanjem komunikacionog čina, uz adekvatan odnos prema komunikacionoj situaciji, već dobijamo jedan dobar uvid u kom pravcu će se kretati svaka naša komunikacija. Samim tim možemo da prihvatimo odgovornost i da preuzmemo vođstvo u našim interpersonalnim komunikacijama. Deluje izazovno, ali može biti veoma korisno. Ovim uvidima tek smo malo odškrinuli vrata „Komunikacione inteligencije“, a najbolje tek dolazi.
U videu koji sledi pogledajte još par korisnih primera i informacija koji će vam promeniti dosadašnji pogled na komunikaciju.
Do narednog čitanja...
Lep pozdrav,
