Hajde da kreiramo stvarnost bez korone.
Dragi moji, ne znam kako vama, ali meni je već pomalo dosta virusa korona i cele priče oko njega. Ok, jasno mi je da postoji, da se može jako loše odraziti na neke ljude, a svako od nas može pripadati toj grupi. Jasno mi je i da se nije šaliti sa celom tom pričom koliko god kontradiktorno izgledali poneki članci iz medija ili tv nastupa. Ipak, ja ne bih sudila i davala sebi za pravo da određujem težinu i ozbiljnost ovog virusa. Prvo, nisam ni kompetentna za tako nešto, a drugo, bojim se da ni oni kompetentni nemaju baš mnogo relevantnih podataka za neki valjan i za običnog građanina koristan zaključak.
Bilo kako bilo, ono što želim da kažem je da mi je sve teže da živim sa ovoliko ograničenja, a verujem i vama!
Da li je to slobodno dete u meni poželelo da kreira neku novu, kreativniju stvarnost ili se odrastao umorio pokušavajući da pronađe zadovoljavajuće činjenice? Mislim da ima i jednog i drugog pomalo.
tigao je evo i septembar, a mi smo svi u nekom grču već jako dugo. Počinje najneobičnija školska godina u skorašnjoj istoriji i naravno, prilagođavamo se. Ipak, sve to nas troši, onako polako i podmuklo, kruni iznutra. Jedna moja prijateljica, koja deli moju strast za putovanjima, skoro mi je rekla: „Ma ne znam tako je puno nekih obaveza i stresova, tako je puno „pražnjenja“ bez imalo „punjenja“ naših baterija!“
I da, to je to! Zapitah se tada kako se to najbolje pune naše baterije?
Odgovor me je porazio, jer sve ono čime punimo naše baterije sada je na režimu off. A to su nekima kao što smo moja prijateljica i ja, jako česta putovanja. Takođe, ono čime punimo baterije su druženja, izlasci, smejanje i grljenje sa našim prijateljima, poljupci koje upućujemo jedni drugima. Poljupci upućeni našoj deci i bliskim rođacima, našim starijim roditeljima, dragim ljudima. Da li ste primetili kako se nekako više ne ljubimo sa svima njima kao ranije? I kada se opustimo, to nije to, zar ne?
I kako sada da neizvesnost pretvorimo u radost?
Sada mi jedino pada na pamet jedna od lekcija iz „Komunikacione inteligencije“ gde uvek mojim klijentima dam smernice kako da ono što ih jako muči u njihovom životu, a ne mogu da promene trenutno, zapravo svesno svedu na minimum, smanje u svom habitusu. Drugi deo te iste vežbice je da, vrlo svesno povećaju nešto lepo što im se dešava u nekom drugom segmentu života. I tako oni promene percepciju stvarnosti, neželjeno stanje ih više puno ne uznemirava, jer su stavili svoj fokus na neko drugo željeno stanje svoga života.
I eto rešenja, „smanjićemo“ virus koronu na minimum,
a povećati sve lepo što nam se trenutno dešava u našim životima.
Važno je shvatiti da je tako smanjena ona dobra za nas, jer podseća na opasnost i tera nas da budemo oprezni u danima pred nama. Ipak, tako mala, nije nam previše preteća i anestezirajuća, pa možemo da živimo sve ostale segmente našeg života, ako ne skroz, onda bar delimično uobičajeno, da ne kažem, normalno.
Kao doprinos ovoj ideji „smanjivanja“ virusa korone i u mojoj kolumni zatvaramo ciklus nazvan Komunikologike u doba korone i vraćamo se staroj dobroj Komunikacionoj inteligenciji i priči o razvoju naše komunikacione kompetencije koja nam je neophodna u svim redovnim i vanrednim uslovima života i rada.
U nastavku za više korisnih informacija, pogledajte poslednja dva videa snimljene u aprilu 2020. godine, kada je virus korona stigao u Srbiju i najavu za nešto sasvim novo.
Do narednog čitanja...
Lep pozdrav,
