Bila sam deo jedne nezaboravne međunarodne letnje škole, u kojoj je glavna tema bila uloga tranzicione pravde u postkonfliktnim društvima, koja je propraćena uz veliki broj pitanja iz oblasti ljudskih prava, vladavine zakone, kao i na nezaobilaznu temu koja se odnosi na postizanje mira u takvim društvima.
Ovaj događaj je okupio učesnike preko 15 različitih država, a održao se u Bosni i Hercegovini, odnosno u Sarajevu. Tačnije, u gradu koji je epicentar kulture istoka i zapada.
Moram priznati, da smo bili jedinstvena i veoma zanimljiva grupa, a između nas je postojala jaka hemija. Uprkos našim razlikama, kako po nacionalnosti, jeziku, etničkoj pripadnosti ili religiji, naše ideje i razgovori su funkcionisali besprekorno. Svi smo se razumeli upotpunosti, a to su dve esencijalne komponente potrebne za razvijanje i unapređivanje međuljudskih odnosa. Dijalog i razumevanje!
Međutim, mora da bude prisutna želja da čujemo druge i da budemo saslušani od drugih. Upravo su ovo najjači instrumenti za izgradnju i zaštitu mira, ljudskih prava i vladavine zakona.
Isto tako, poteškoće se pojavljuju u postkonfliktnim društvima. Smatram da u takvim društvima fali još jedan faktor, zarad pomenutih ciljeva, a to je prekid nasleđivanja subjektivnog doživljaja i emocija naših predaka.
Prolongiranje i stvaranje dublje transgeneracijske traume je surova i bolna prepreka, kako za pojedinca, tako i za izgradnju kolektivno mirnog i stabilnog društva. Konstantno prenošenje negativnih stavova i osećanja, kao i večitog vraćanja nazad u istoriju, jer u nečijim očima pravda nije zadovoljena.
Sledstveno navedenom, ne postoji univerzalna istina, niti je pravda za svakog jednaka!
Kompleksno je pitanje, da li pravda i mir mogu istovremeno da postoje ili se isključuju, pak sukcesivno slede. Svako će imati drugačiji odgovor,a i pogled na moralnu dilemu. Ipak, sve je to prirodno i očekivano.
Svi mi imamo svoj lični narativ i polaznu tačku gledišta, koja je ispunjena subjektivnim elementima. No, drago mi je da sam uvidela da uprkos različitom istorijskom obrazovanju koje kreira svaka država za sebe, a i nasleđu, imali smo jaku želju da čujemo druge narative.
Naravno, svaki pojedinac treba da zna za svoju prošlost, jedino tako možemo izgraditi kolektivno sećanje na pređašnje događaje, koje ćemo čuvati i negovati u miru. Važno je napomenuti, kada izađemo iz okvira naše istorije i zakoračimo u tuđu, pa i sećanje, treba da iskažemo poštovanje i empatiju. Mora postojati uzajamnost! Na mladima svet ostaje.
No, ako je zaista tako, oslobodite nas okova krutih sećanja i osećanja, najzad i transgeneracijske traume.
Želimo da stvorimo i razvijamo našu budućnost u miru, a ne da nastavimo širiti korenje agresije i osvete. Prošlost je prošlost, događaji treba tamo i da ostanu, ali kao opomena i učiteljica znanja da budu prisutni u sadašnjosti i u budućnosti.
Budi iznad svega.
Uzdigni se.
Gledaj na prošlost iz svih uglova, ali i nauka.
Obuj i koračaj tuđim cipelama.
Jedno od najvžnijih stvari što bih istakla jeste da žrtve pređašnjih događaja ne treba kvalitativno da razlikujemo, već da ih prihvatimo i sagledamo očima čoveka.
Ljudska prava su jednaka za sve, nisu dodeljena po subjektivnim kriterijumima, već prirodno pripadaju svima nama. Čvrsto verujem da bi se ponovo uspostavio stabilan mir, naročito u postkonfliktnim društvima, kao što je na primer kod nas u regionu, treba da zaboravimo na ego i dalje širenje osećanja ličnog nezadovoljstva.
Postavlja se još jedno ključno pitanje, kako u istoriji, tako i u psihologiji. Zašto dobar čovek počne da čini loše stvari?! Nije postignut jedinstven odgovor, na nama je i dalje da razmišljamo i vodimo psihološke bitke.
Ipak, u svima nama treba da postoji solidarnost i saosećanje za jedne druge, bez kulturološke, nacionalne, etničke, religijske ili bilo koje druge rezerve. Tranziciona pravda je veliki izazov za sve nas, no sa upornim radom, pravnim i istorijskim instrumentima, možemo utisnuti korake po trnovitom putu radi njenog dostizanja i održavanja.
Autor: Ana Tadić
