Svakoga dana me neko razočara, ali sve manje. Valjda sam se uvežbao, malo smanjim očekivanja, malo skinem ružičaste naočare kroz koje mi svi igledaju "dobri" i to bude optimalno.
Očekivati da ljudi budu fer prema tebi, samo zato što si ti fer prema njima, isto je kao da očekuješ da te lav ne pojede, samo zato što ti ne jedeš lavove.
Ovu rečenicu mi je Jelisaveta uz kafu instalirala u DNK, trudim se da je živim. Ipak me iznenadi da, pored svih alata, fora, znanja i džidžabidža koje primenjujem, opet neko uspe da me svojim ponašanjem povredi. Bezobrazno, bez osećaja, rekao bih životinjski da ne poštujem životinje.
Ko je navikao biti zao, dobrota ga vređa.
Prihvatam da je tako. Kroz istoriju vidim da je uvek bilo. Nisam prorok, al rekao bih da će uvek i biti. Imam utisak da takvi ljudi imaju problem za svako moje rešenje.
Još kao mali sam imao bliski kontakt sa lažnim prijateljima. Moj otac ih je imao na hiljade, kada je zauvek otišao, otkrili su svoja prava lica. Teško je to prihvatiti i sa 90 godina, a kamoli sa mojih jedva 16.
I nisam. Dugo sam bio ljut. Ogorčen. Držao sam to sve u sebi i nisam im opraštao. Pitao sam se godinama:
"Kako je moguće da to urade?"
"Nakon svega što smo im pomogli i učinili...."
"Da je drugačija situacija... moj otac bi... ja bih..."
Nikako nisam mogao da oprostim. Pre neki dan me zubar naučio životnu lekciju. Kad je rana upaljenja, ni anestezija ne deluje. Dok se ne smiri upala nema vajde. Kako starim upala se smanjuje pa polako kopam sve do živca prošlosti. Ne koristim turpije ni igle, koristim terapeute i divne ljude koji to mekše rade. Sigurno vas zanima da li boli?
Boli, ali mekše.
Vremenom sam naučio da opraštam. Život mi povremeno pošalje nekog da me testira da li stvarno to primenjujem, ili samo palamudim. Čačne mi u ranu, da vidi koliko mogu da podnesem i ode.
Uvek vraća lekcije koje nisam savladao. Neumoran je. Njemu ne opraštam, život je uvek u pravu. Prihvatam ga.
Došao sam do tog stadijuma da mene pitaju:
"Ne mogu da oprostim. Kako, kako brate da oprostim?
Znaš li koliko me je povredio/la?"
Zamislim se i uvek dajem isti odgovor, možda i vama bude koristan:
"Ne opraštaj. Nikad.!"
Posmatram njihova lica. Zabezeknut pogled. Neočekivano zna da pljusne u lice i umije čoveka ledenom vodom, da ga trgne. Tek tada je spreman da čuje poruku.
"Ne opraštaj. Misli na to svakoga dana. Ma šta svakoga dana, i noću sanjaj. Ne dangubi jedan minut da opraštaš nego ga/je mrzi do kraj svog života."
Već sada me gleda ko ludaka.
"Ako svakoga dana neko uspe da zaokupi tvoje misli, snove, osećaje... Šta si ti?"
"Ne znam. Šta?"
"Njegov rob!"
"Ne radi se o opraštanju nekome. Opraštaš sebi. Za to je potrebna ogromna snaga i ogromna ljubav. Prema sebi. Tolika da ne dozvoliš nikome na ovom svetu da bude tvoj gospodar. Da nikada ne budeš nečiji rob."
Kada oprostiš i lav podvije rep jer se plaši kad oseti jačeg od sebe. Prođe mu kroz grivu misao: Ako je uspeo sebe da pobedi šta li će tek meni da uradi.
Opraštanje ne briše prošlost, ali daje šansu budućnosti.
Oprosti bem mu sandalicu.
Srećan utorak svakome ko diše, čim to možeš, možeš i mnogo više.
Johny - metallica unforgiven :)
PS: Mogu oprostiti ali ne mogu zaboraviti, je samo drugi način da kažete ne mogu oprostiti. Setite se da ste nečiji rob sve dok ne oprostite i prestane da vam to bude važno da biste situaciju večno pamtili. Napravite mesta na hard-disku života za divne ljude i čudesne uspomene.
Autor: Johny Sasvim Digitalno
