Raskid ugovora je pravni način prestanka punovažnog ugovora do koga najčešće dolazi zbog neispunjenja ugovorene prestacije kod dvostranih ugovora ili usled nastupanja promenjenih okolnosti nakon zaključenja takvog ugovora. Dejstva raskida ugovora se sastoje u tome što ugovor prestaje da postoji, a strane ugovornice se oslobađaju svojih obaveza, prethodnom saglasnošću ugovorenih, izuzev obaveze naknade štete koja je prouzrokovana.
Institut raskida ugovora zbog neispunjenja regulisan je članom 124 Zakona o obligacionim odnosima koji propisuje uslove da poverilac može da raskine ugovor za slučaj da dužnik blagovremeno i uredno ne ispuni svoju ugovornu obavezu. Taj član istovremeno daje pravo poveriocu da optira (ius optionis) i najpre zahteva ispunjenje obaveze od strane dužnika ili da raskine ugovor jednostranom izjavom volje koju odašilje dužniku, osim ukoliko raskid ugovora ne nastupi po samom zakonu u kom slučaju je izajva volje o raskidu ugovora suvišna, a poverilac u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete.
U svetlu toga razlikujemo dve situacije koje zavise od toga da li je rok kao modalitet pravnog posla ugovoren kao bitan sastojak ugovora ili nije, te prema tome u slučaju da je rok bitan sastojak ugovora, neispunjenjem o roku se ugovor raskida po samom zakonu, prema članu 125. Međutim, poverilac i tada ima pravo izbora da ugovor održi na snazi ukoliko nakon isteka roka, bez odlaganja, obavesti dužnika da zahteva ispunjenje i na taj način mu pruži priliku da svoju obavezu ispuni i nakon isteka roka. Naredni član 126 reguliše situaciju u kojoj rok nije bitan sastojak ugovora, kada dužnik zadržava pravo da i nakon proteka roka ispuni svoju obavezu, a poverilac da zahteva njeno ispunjenje. Tada, ukoliko poverilac želi da raskine ugovor, obavezan je da dužniku ostavi naknadni primereni rok za ispunjenje prestacije, a ukoliko ni u tom roku ne ispuni svoju obavezu ugovor će biti raskinut po sili zakona. Dakle, poverilac u ovoj situaciji ima obavezu da dužniku ostavi dopunski rok i pruži mu priliku da ispuni svoju obavezu, ali ovaj rok ne mora ostaviti ukoliko iz dužnikovog držanja proizlazi da ni u naknadnom roku neće ispuniti svoju obavezu, shodno članu 127. Naravno, prema članu 128 poverilac može i pre isteka roka za ispunjenje ugovor raskinuti ukoliko je očigledno da dužnik neće ispuniti svoju obavezu, te u tom slučaju može potraživati naknadu štete. Na ovom mestu, značajno je pomenuti i još jedan važan dodatni uslov za raskidanje ugovora, a koji podrazumeva da se ugovor ne može raskinuti zbog neispunjenja neznatnog dela prestacije, što je imperativno propisano članom 131 navedenog zakona. Naravno šta se smatra neznatnim delom prestacije, faktičko je pitanje koje zavisi od okolnosti konkretnog slučaja.
Uočavamo da se raskid ugovor zbog neispunjenja odnosi na okolnosti koje se isključivo tiču stranaka ugovornica, njihove spremnosti i u opšte mogućnosti da ispune ono na šta su se ugovorom obavezale. Nasuprot tome, do raskida ugovora može doći i nastupanjem okolnosti, nezavisnih od volje i kapaciteta stranaka ugovornica za ispunjenje njihovih ugovornih obaveza, nakon zaključenja ugovora, koje su u biti takve da menjaju ugovorni položaj.
Institut raskida ugovora zbog promenjenih okolnosti je predviđen članom 133 Zakona o obligacionim odnosima koji ih definiše i propisuje da one moraju nastupiti nakon zaključenja ugovora, a zahteva se i da po svom karakteru budu takve da otežavaju ispunjenje obaveze jedne ugovorne strane, ili se pak usled njihovog dejstva ne može ispuniti svrha ugovora, zbog čega je i u jednom i u drugom slučaju očigledno da ugovor više ne odgovara očekivanjima strana ugovornica i da bi ga bilo nepravično održati na snazi. Kada su kumulativno ispunjeni navedeni uslovi, strana pogođena takvim okolnostima, odnosno ona kojoj je otežano ispunjenje sopstvene prestacije ili koja ne može ostvariti svrhu ugovora, vlasna je da zahteva raskid ugovora iz ovog razloga. Pored ovih uslova, zakonodavac određuje i dopunski uslov koji zahteva da ta strana ugovornica nije imala dužnost da uzme navedene okolnosti u obzir prilikom zaključenja ugovora ili da ih nije mogla izbeći ili savladati, pri čemu se svakako strana ugovornica ne može pozivati na raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti, ako su one nastupile nakon isteka roka za njeno ispunjenje obaveze. Još jedan uslov se sastoji u tome da se ugovor neće raskinuti ukoliko se ponudi pravična izmena uslova ugovora.
Aktuelizacija raskida ugovora zbog promenjenih okolnosti je nastupila u sporovima kod ugovora o kreditu sa sadržanom valutnom klauzulom prema kojoj je banka stavila korisniku kredita opredeljeni iznos novca na raspolaganje na ime kredita u švajcarskim francima (DžHF valuti), a u kojoj valuti se korisnik kredita obavezao da vraća glavnicu i sporedna davanja, kao i eventualne troškove iz procesa obrade kreditnog zahteva: Navedeni ugovori, sa tim vidom kreditnog aranžmana, zaključivani su masovno 2007. odnosno 2008. godine i bili su namenski, budući da im je svrha bila da korisniku kredita omoguće novčana sredstva za kupovinu nepokretnosti, odnosono rešavanja stambene potrebe.
Međutim, promene na međubankarskom tržištu i kretanja na tržištu kapitala, uopšte finansijskih instrumenata, doveli su do fluktuacije CHF valute, odnosno njenih višestrukih promena koje su rezultirale neočekivanom apresijacijom te valute u odnosu na EURO i na RSD valutu. Primera radi, statistički podaci ukazuju da je vrednost CHF valute od dana puštanja ugovora o kreditu sa takvom valutnom kaluzulom pa do dana podnošenja tužbi zbog raskida predmetnih ugovora, apresirala u odnosu na EURO za oko 49%, a u odnosu na RSD valutu za preko 100%, što predstavlja promenjene okolnosti i otvara vrata primeni instituta raskida ugovora iz tog razloga.
U konkretnoj situaciji, osnovno dokazno sredstvo je veštačenje koje se obavlja preko veštaka ekonomsko finansijske struke na okolnost utvrđivanja procenta apresijacije CHF vaulte u odnosu na EUR i RSD valutu. U većini slučajeva, nalaz veštaka jasno pokazuje da je kurs CHF valute od momenta zaključenja takvog ugovora o kreditu do dana podnošenja tužbe, porastao u odnosu na kurs EUR-a za oko 50%, a u onosu na dinar za preko 100%, čak i 130%, što je imalo za posledicu naglo uvećanje mesečnog anuiteta korisnika kredita, odnosno glavnice u odnosu na njegovu inicijalnu obavezu. To je dovelo da se obaveza korisnika kredita kao tužilaca uprkos otplatama koje su vršili u međuvremenu, višestruko uvećala u odnosu na iznos kredita koji je korisniku u vreme zaključenja stavljen na raspolaganje.
Sve to nesporno ukazuje da je reč o enormnom i nepredviđenom rastu kursa CHF i da je uvećanjem ukupne obaveze korisnika kredita ispunjenje ugovora na taj način otežano, kao i da je cilj ugovora postalo nemoguće ostvariti, budući da je ratio legis odrebe člana 1065 Zakona o obligacionim odnosima kojim je regulisan ugovor o kreditu kao imenovani ugovor, upravo kreditiranje i vraćanje datog uz isplatu kamate kao naknade za jednokratno stavljanje na raspolaganje iznosa novca, bez uvećanja ukupne obaveze korsnika kredita, što ovde nije slučaj.
Sud ceni i ostale zakonske okolnosti za raskid ugovora zbog neispunjenja i to da ugovor ne odgovara očekivanjima tužilaca, kao korisnika kredita, obzirom da je njihov cilj i motiv za zaključenje ugovora o kreditu bilo jednokratno stavljanje na raspolaganje ukupnog iznosa novca koji predstavlja njihovu kreditnu obavezu upravo za namenu kupovine nepokretnosti i koji iznos će dugoročno vratiti, bez uvećanja njihove ukupne obaveze. Zbog toga ugovor više ne odgovara očekivanjima korisnika kredita ni sa stanovišta pravičnosti kao metapravnog elementa. Takođe, ni korisnici kredita najčešće nemaju ekonomskih znanja, te apresijaciju CHF valute nisu bili dužni da uzmu u obzir prilikom zaključenja ugovora o kreditu i najčešće su uveravani da su ti krediti povoljniji zbog najniže kamatne stope koja je naplaćivana. Kako se kretanja na međunarodnom finansijskom tržištu, pa i navedena apresijacija CHF valute, odvijaju prema sopstvenim pravilnostima, to korisnici kredita nisu mogli iste da izbegne niti da savladaje jer se ona dešavaju na globalnom planu, nezavisno od volje stranaka ugovornica, već pod dejstvom ekonomskih, finansijskih i drugih monetarnih parametara, van domašaja stranaka ugovornica. Dakle, reč je o abnormalnom kreditnom riziku, znatno iznad normalnog poslovnog rizika sa kojima strane ugovornice računaju. Takođe, sud ceni i da su navedene okolnosti nastupile u roku za ispunjenje obavezekorisnika kredita, a ponuda za pravičnu izmenu uslova ugovora najčešće predstavlja zahtev za zaključenje ankesa ugovora koji se prema svojoj sadržini ne može smatrati za pravičnu izmenu uslova osnovnog ugovora.
U praksi se najčešće javljaju sporna pitanja i to: prvo koje se odnosi na situaciju kada je ugovor o kreditu proglašen dospelim od strane tužene banke zbog neispunjenja obaveze korisnika kredita, čime je banka već jednostrano raskinula ugovor pre podnošenja tužbe za raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti od strane korisnika kredita; drugo kada je ugovor o kreditu u celosti izvršen; i treće procesnog karaktera kada se pored raskida ugovora kao zahtev naslovljen kao „eventualni“ postavi i zahtev za utvrđenje ništavosti valutne klauzule tog ugovora u slučaju objektivnog preinačenje tužbe.
Prilikom odgovora na prvo pitanje, kada je kredit proglašen dospelim i kada je banka iz razloga neispunjenja ugovornih prestacija jednostrano već raskinula ugovor o kreditu pre podnošenja tužbe za raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti od strane korisnika kredita, tada je otpao i pravni interes tužioca da u tom postupku traži raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti, budući da je tužilac izgubio mogućnost da traži raskid već raskinutog ugovora, odnosno ne može se izreći raskid ugovora koji je već prestao da postoji i pre podnošenja tužbe, zbog čega takve situacije vode odbijajnju tužbenog zahteva. Tim pre, što je najčešće banka ponudila konverziju ugovora, na šta korisnici kredita često ne pristaju, te se na taj način smatra da je banka ponudila pravičnu izmenu ugovornih uslova.
Odgovor na drugo pitanje takođe podrazumeva odbijanje tužbenog zahteva, u slučaju kada je ugovor o kreditu u celosti izvršen, budući da se sve obligacije, pa i ugovorne, gase njihovih ispunjenjem, odnosno izvršenjem prestacije, što dovodi do prestanka postojanja ugovora. Kako je ugovor prestao ispunjenjem, to ne postoje više uslovi za njegov raskid jer je sam ugovor iz tog razloga prestao da postoji, obzirom da ispunjenje spada u redovne načine voljnog prestanka obligacija.
Treće pitanje je procesnog karaktera i zadire u odnos između osnovnog i eventualnog tužbenog zahteva koji moraju biti takvi da se međusobno isključuju, što proizlazi iz pravila da ukoliko sud ne usvoji osnovni zahtev ima obavezu da odluči o eventualnom. Drugim rečima, osnovni zahtev ne sme da bude sadržan u eventualnom tužbenom zahtevu i ne smeju se zasnivati na istom pravnom osnovu. Kako sud u slučaju kumulativnog ispunjenja gore navedenih zakonskih uslova usvaja tužbeni zahtev za raskid ugovora o kreditu u CHF zbog promenjenih okolnosti, to svakako pitanje eventualne ništavosti ugovora o kreditu sa valutnom klauzulom ceni kao prethodno pitanje kada odlučuje o raskidu ugovora, budući da je raskid ugovora, kako smo naveli, pravni način prestanka punovažnog ugovora, te se ne može raskinuti pravni postao koji nije ni nastao niti postojao u pravnom poretku u slučaju eventualne njegove ništavosti.
Izneta analiza i razlikovanje instituta raskida ugovora zbog neispunjenja i raskida ugovora o kreditu sa valutnom kaluzulom u CHF valuti zbog promenjenih okolnosti u tekstu i ukazani problemi kod postavljanja tužbenog zahteva za raskid ugovora o kreditu u CHF valuti usled promenjenih okolnosti imaju za cilj da razjasne situacije koje su se pokazale najčešće spornim u praksi, što je značajno i sa praktičnog aspekta ostvarenja pravozaštitnog zahteva, ali i iz pravno dogmatskog ugla jer oslikavaju sadejstvo materijalno pravnih i procesno pravnih instituta, obzirom da prvi instituti ostvaruju svoju svrhu i pravni život putem procesnih instituta, postajući živo pravo koje rešava egzistencijalna i životna pitanja njegovih adresata.
Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.
Autor: Vladislava Milić, viši sudijski saradnik u Višem sudu u Beogradu
