Da li u 2024. godini možemo reći da postoji (klasična) tradicionalna advokatura ili su digitalizacija, kao i modernizacija, potisnuli tradicionalnu advokaturu?
Lično ne bih bio saglasan sa narativom po kojem digitalizacija nužno predstavlja pretnju tradicionalnim konceptima, ali uvažavam da bi odgovor mogao biti i drugačiji u zavisnosti od toga šta se pod terminom klasične advokature podrazumeva. Moje razumevanje je da je suština ovog pojma, ili bi bar trebalo da bude - sistematsko znanje i odnos prema klijentima i profesiji koji se temelji na pouzdanosti, integritetu i posvećenosti.
Istovremeno, u savremenim uslovima neupitan je uticaj digitalnih platformi na način komunikacije, pristup znanju i informacijama, a konsekventno i na kvalitet, efikasnost i ekonomičnost procesa pružanja advokatskih usluga. U tom smislu, bliža bi mi bila formulacija da upravo interesi i potrebe klijenata „primoravaju“ advokate da uvaži kontekst digitalne transformacije kroz upotrebu digitalnih alata.
Koliko digitalizacija znači advokaturi i da li olakšava poslovanje?
Digitalizacija je godinama unazad relevantan faktor u mnogim aspektima advokatskog posla i tu pre svega mislim na baze propisa i prakse, primenu savremenih tehnologija u komunikaciji sa klijentima i organima uprave, elektronske evidencije, upravljanje dokumentacijom i slično.
Takođe, tehnološka ekspanzija generiše nove vrste odnosa koje za posledicu imaju permanentno proširivanje i usložnjavanje regulatornog okvira. Bez resursa koje nam digitalizacija stavlja na raspolaganje, teško je zamisliti da bismo bili u mogućnosti da pružamo kvalitetne i blagovremene savete našim klijentima.
Kada govorimo o digitalizaciji, koji su to propisi od značaja za poslovanje privrednih subjekata? Možete li nam reći nešto više od tome?
Ne bi bilo adekvatno ovom formatu razgovora da nabrajamo sve propise od značaja za temu digitalizacije, ali verujem da bi za Vaše čitaoce bilo od značaja da konstatujemo da postoji grupa propisa koji, uslovno rečeno, neposredno uređuju način korišćenja digitalnih alata i u tom kontekstu bih izdvojio:
- Zakon o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom poslovanju;
- Zakon o elektronskom fakturisanju;
- Zakon o elektronskoj upravi;
- Zakon o elektronskoj trgovini;
- Zakon o digitalnoj imovini;
Sa druge strane, postoji niz značajnih propisa koji se ne bave primarno temom digitalizacije, ali prepoznaju preduzimanje radnji elektronskim putem kao efikasniji i ekonomičniji put za ostvarivanje prava. Tu pre svega mislim na Zakon o privrednim društvima, Zakon o parničnom postupku, Zakon o izvršenju i obezbeđenju, Zakon o poreskoj kontroli i poreskoj administraciji, ali i na Zakon o strancima, koji je dosta aktuelan u poslednje vreme.
Komunikacija elektronskim putem je i dalje pretežno prepoznata kao alternativni, odnosno dodatni, put za ostvarivanje prava ili ispunjenje obaveze, ali sve je veći broj slučajeva da je to zapravo jedini način komunikacije sa nosiocima javnih ovlašćenja, kao npr. u slučaju podnošenja zahteva za upis prava u katastar nepokretnosti ili podnošenja zahteva za izdavanje/produženje jedinstvene dozvole za strance.
Koliko digitalizacija i na koji način doprinosi ekonomičnosti, transparentnosti i poboljšanju uslova rada advokature i klijenata?
Digitalizacija je pružila advokatima aktuelnost u informisanju, bolju analitičnost i produktivnost u radu, tako što im je omogućila pristup relevantnim informacijama, efikasniju izradu pravnih dokumenata, komunikaciju putem digitalnih platformi…Slično se odnosi i na nosioce javnih ovlašćenja sa kojima advokati komuniciraju kao punomoćnici klijenata, pri čemu je dodatni kvalitet digitalizacije to što je rad javne uprave učinila transparentnijim.
Cilj je svakako da ultimativni korisnici digitalne transformacije budu klijenti, jer su efikasnost u ostvarivanju prava i troškovi procesa supstancijalni kriterijumi za ocenu kvaliteta pravne usluge. U tom smislu, očekujem i nadam se da bi naredni period trebalo da donese dalje unapređivanje regulatornog okvira, ali pre svega doslednu i funkcionalnu implementaciju već normiranih procesa u praksi.
Da li je digitalizacija prihvaćena u RS, kakva su vaša iskustva u radu?
Digitalna transformacija je proces koji je realnost i po svim dostupnim manifestacijama čini se neumitnim. Verujem da je subjektivni odnos učesnika u privredi relevantan utoliko što od nas zavisi koliko ćemo biti efikasni u implementaciji, a ne da li ćemo prihvatiti digitalizaciju ili nećemo.
U jednoj analizi koju su radili USAID i ICT HUB našao sam interpretaciju istraživanja koje predviđa da će svetsko tržište digitalne transformacije do 2025. godine vredeti 798 milijardi dolara. Dodajte ovom podatku uticaj razvoja veštačke inteligencije i razumećete zašto sam odgovor na Vaše pitanje započeo konstatacijom da nije dilema hoćemo li prihvatiti digitalizaciju ili ne, već koliko ćemo u tome biti uspešni, odnosno ažurni i dosledni.
Što se tiče naše advokatske prakse, trudimo se da uvažavamo realnost i da implementaciju digitalnih alata razumemo kao kontinuiran proces koji nema jasan i konačan kraj. Nastojimo i da aktivno učestvujemo kada je u pitanju izbor i implementacija novih rešenja, naravno koliko je to u našoj mogućnosti.
Koliko je u radu advokata značajna primena novih tehnologija i rešenja?
Mislim da ste iz prethodnih odgovora već stekli utisak da advokatura nije imuna na procese digitalne revolucije i da u tom kontekstu nema prevelikih razlika između advokata i drugih profesija, pre svega onih koje se odnose na pružanje intelektualnih usluga.
Pokušaću to delimično da ilustrujem primerom iz naše prakse, koja je primarno fokusirana na privredu, pri čemu značajan deo portfolija čine baš klijenti iz IT sektora. Da bismo mogli do kraja da razumemo specifične potrebe industrije, pa čak i da bismo komunicirali sa klijentima na način koji je njima familijaran, primena modernih tehnologija i digitalnih alata se zapravo podrazumeva.
Ima li mesta inovacijama u advokaturi i ako ima na koji način?
Razlozi postojanja profesije i ciljevi advokature su u suštini isti od kako se ona u antička vremena odvojila od retorike kao posebna delatnost, a moje lično uverenje je i da glavni principi na kojima je uspostavljena savremena advokatura (samostalnost, nezavisnost i samoregularnost) spadaju u domen univerzalnog i neophodnog.
Sa druge strane, dinamika tehnološkog razvoja stvorila je nove potrebe za korisnike advokatskih usluga, dok je postojeće učinila kompleksnijim i brojnijim. Obaveza advokata je da prepoznaju interese svojih klijenata u promenjenim okolnostima i da iskoriste sve dostupne resurse kako bi ih kvalitetno i efikasno zaštitili. Mislim da je bez savremenih tehnoloških rešenja i pristupa aktuelnim informacijama u elektronskom obliku to vrlo teško ostvarivo.
Kada su u pitanju inovacije, nesumnjivo je da će razvoj veštačke inteligencije imati značajan uticaj i na advokaturu, ali biće interesantno videti i kako će se stvari odvijati u suprotnom smeru. Naime, realno je očekivati da advokati preko svojih udruženja i predstavnika budu važan glas u kreiranju i unapređivanju normativnog i etičkog okvira za dalji razvoj i upotrebu veštačke inteligencije.
Da li se u 2024 godini i vremenu u kome živimo digitalizacija podrazumeva?
Svakako, imate veliki broj primera koji svedoče da je digitalizacija donela nove biznis modele i uticala da se razviju platforme koje ih podržavaju. Nažalost, svaka medalja ima dve strane, pa je činjenica i da brojni učesnici na tržištu nisu imali adekvatan i blagovremen odgovor na transformaciju o kojoj govorimo.
Što se tiče naše profesije, podsetiću da već sada postoji čitav niz radnji koje u ime klijenata preduzimamo isključivo elektronskim putem, bilo zato što je to efikasniji i ekonomičniji način, bilo zato što su propisi novelirani na način da su ukinuti konvencionalni načini komunikacije zahteva prema organima uprave i nosiocima javnih ovlašćenja.
Može li digitalizacija recimo da doprinese naplati potraživanja?
Izvesno da podaci koji su dostupni u digitalnom prostoru predstavljaju važan faktor kada ja reč o naplati potraživanja, a verovatno još bitniju ulogu imaju u prethodnom koraku kada se donosi odluka da li se i pod kojim uslovima uspostavlja dužničko-poverilački odnos. Tu pre svega mislim na registre nepokretnosti, prinudne naplate, založnog prava, sudskih zabrana…javno dostupne finansijske izveštaje i eventualnu dokumentaciju o stečaju.
Drugim rečima, u ovom trenutku digitalne platforme daju veliki broj informacija od značaja za upravljanje potraživanjima, a realno je očekivati da u narednom periodu „zaživi“ i podnošenje predloga za izvršenje u elektronskom obliku koje je propisano kao mogućnost pravilom iz člana 62a Zakona o izvršenju i obezbeđenju.
