Kako put od planiranja do realizacije putovanja po pravilu nije kratkotrajan, na njemu se mogu isprečiti brojne situacije. Usled nastupanja neke od njih, putnik se može odlučiti da ugovor raskine. Naspram interesa potrošača da ugovorom više ne bude vezan i da i u takvom slučaju bude zaštićen, stoji interes organizatora, da njegovi imovinski interesi budu zaštićeni.
Sa druge strane, propisi priznaju i pravo organizatora turističkog putovanja da raskine ovaj ugovor. Ovde je od naročitog značaja zaštita interesa potrošača kao ekonomski slabije strane od nepredvidljivog i neprofesionalnog postupanja agencija, ali je ujedno potrebno i prepoznati pojedine okolnosti koje raskid ugovora od strane agencije mogu “opravdati” i umanjiti rizik od nepovoljnih posledica koje padaju na turističku agenciju.
Bilo da je reč o raskidu ugovora od strane putnika, bilo od strane agencije, raskid ugovora stvara novu pravnu situaciju koja generiše sekundarna prava i obaveze na strani obe strane. Zato je od naročitog značaja znati kada i kako se ugovor o organizovanju turističkog putovanja može raskinuti i kakve pravne posledice to proizvodi za ugovorne strane.
U pravu Republike Srbije, ugovor o organizovanju turističkog putovanja i položaj potrošača iz tog ugovora uređen je Zakonom o zaštiti potrošača (ZZP), dok je ugovor o organizovanju putovanja opšte uređen Zakonom o obligacionim odnosima (ZOO).
Pre svega, putnik ima pravo i da jednostrano raskine ugovor ukoliko ga organizator jednostrano izmeni. Naime, organizator može izmeniti ugovor pre početka putovanja u nekoliko slučajeva. Prvo, ukoliko je njegovo pravo da jednostrano izmeni ugovor predviđeno ugovorom, odnosno opštim uslovima putovanja, kao i ako nije, ali je izmena zanemarljive prirode. Takođe, organizator može izmeniti i elemente ugovora koji se tiču cene, destinacije, prevoznog sredstva, datuma, i drugih bitnih sastojaka ugovora ukoliko utvrdi da je na to prinuđen[1]. U svim ovim slučajevima, putnik može jednostrano raskinuti ugovor i neće biti dužan da plati bilo kakvu naknadu.
Putnik ima pravo da raskine ugovor u bilo koje doba, uz plaćanje odgovarajuće naknade. Sam organizator putovanja je dužan da o ovom pravu putnika, kao i o visini naknade za slučaj raskida ugovora obavesti putnika pre zaključenja ugovora. Ove informacije trgovac je dužan da pruži na jasan i razumljiv način. Ovde je bitno razlikovati tri situacije u kojima putnik raskida ugovor, a koje se razlikuju po trenutku kada se ugovor raskida, kao i po tome da li postoje razlozi za raskid.
Prvo, ako putnik ugovor raskine blagovremeno, za to nije potrebno da ima neki naročit razlog o kome će obavestiti organizatora. U tom slučaju, on organizatoru duguje samo administrativne troškove koje je ovaj imao povodom njihovog ugovora. Kako je iznos administrativnih troškova teško utvrditi, oni se po pravilu utvrđuju unapred u opštim uslovima putovanja, ili se čak i zanemaruju u praksi[2]. Šta se smatra blagovremenim, ceniće se u zavisnosti od vrste putovanja o kome je reč.
Drugo, putnik može od ugovora odustati i neblagovremeno. U tom slučaju, putnik će dugovati organizatoru određenu novčanu naknadu, koja mora biti predviđena ugovorom, odnosno opštim uslovima poslovanja, i koja se izračunava prema vremenu koje je preostalo pre početka putovanja. ZOO dodatno precizira iznos ove naknade, tako što kaže da se ona izračunava u određenom procentu ugovorene cene, i mora biti ekonomski opravdana. Kao i u prethodnom slučaju, ove vrste odustanka se odnose na period pre otpočinjanja putovanja.
U trećem scenariju, putnik može od ugovora odustati kako pre, tako i tokom realizacije ugovorenog putovanja. Ovo pravo pripada putniku ukoliko je nastupila neka od okolnosti koje nije mogao izbeći ili otkloniti i koje bi da su postojale u vreme zaključenja ugovora predstavljale opravdan razlog da ne zaključi ugovor[3]. Šta se prema ZZP-u smatra višom silom? U pitanju je ograničen broj razloga nabrojan zakonom, a koji obuhvata iznenadnu bolest putnika ili bolest ili smrt njegovog bliskog srodnika i slučaj elementarnih nepogoda, vanrednog stanja ili vanredne situacije u državi polazišta ili odredišta. U ovom slučaju, putnik duguje organizatoru iznos stvarnih troškova koje je on imao povodom njihovog ugovora. Kao što i sama formulacija nalaže, ovi troškovi moraju biti realno opredeljeni i njih je organizator zaista morao učiniti da bi ih mogao tražiti od putnika. Kako bi se zaštitila prava putnika, i sprečila zloupotreba ovih pravila od strane turističkih agencija, agencija će biti dužna da putniku na zahtev dostavi specifikaciju, odnosno obrazloženje iznosa naknade u svakom od navedenih slučajeva.
Organizator takođe ima pravo da u određenim slučajevima raskine ugovor, odnosno da od njega odustane. Prvo, ako se za turističko putovanje prijavi manji broj putnika od onih predviđenih ugovorom, i ako agencija o tome blagovremeno obavesti putnika. Drugi slučaj se odnosi na postojanje neizbežnih i vanrednih okolnosti usled kojih je agencija sprečena da izvrši ugovor[4]. U oba slučaja, agencija je dužna da putniku vrati sva sredstva koja je on uplatio. Ali, ukoliko je putnik zbog raskida ugovora bio izložen određenim troškovima, agencija nije dužna da ih naknadi. Ovde je naročito bitno napomenuti da u slučaju odustanka od ugovora od starne organizatora, putnik nema pravo na naknadu štete koju je usled toga pretrpeo.
Analizom potrošačkog ugovornog prava Evropske Unije (u daljem teskstu: EU), dolazi se do zaključka da je Republika Srbija blagovremeno započela process harmonizacije nacionalnog potrošačkog prava (vid. K. Jovičić, “Odgovornost organizatora turističkog putovanja za nesaobraznu uslugu”, Evropsko zakonodavstvo, 54, 112-124). Glavni izvor potrošačkog prava EU je Direktiva 2015/2302/EU o o putovanjima u paket aranžmanima i povezanim putnim aranžmanima. Ipak, evropsko potrošačko pravo je u ovoj oblasti sveobuhvatnije i preciznije uređeno. Tako, dok se prema srpskom pravu potrošačem, pa i putnikom, može smatrati samo fizičko lice, Direktiva se ne odnosi samo na fizička, već i na pravna lica koja zaključuju ove ugovore radi realizacije poslovnih putovanja. Kako se srpski ZZP u svojim rešenjima ugledao na rešenja sadržana u Direktivi, pojedina objašnjenja iz Direktive mogu biti od usmeravajućeg značaja za tumačenje domaćih propisa. Tako Direktiva predviđa preciznija pravila za određivanje naknade koju putnik duguje organizatoru, a koja je kod nas određena dosta neprecizno. Pored toga, Direktiva više pažnje posvećuje višoj sili kao razlogu za raskid ugovora. Lista okolnosti koje Direktiva navodi nije iscrpna, ali je ilustrativna, i na toj listi se nalazi ratno stanje, terorizam, izbijanje teške bolesti ili prirodne katastrofe poput poplava i zemljotresa, kao i vremenski uslovi koji onemogućavaju dolazak na dogovoreno odredište.
Kao dodatni vid zaštite putnika od finansijskih gubitaka usled odustanka od putovanja javlja se posebna vrsta osiguranja – osiguranje za slučaj otkaza putovanja. Finansijski gubitak putnika ogleda se u visini iznosa koji je putnik platio turističkoj agenciji, a koji turistička agencija ne vrati putniku nakon otkaza aranžmana. U skladu sa odredbama Direktive države članice treba da obezbede da organizator putovanja putniku pruži i informacije o osiguranju radi pokrivanja troška raskida ugovora od strane putnika. Navedene informacije putniku treba da budu saopštene pre zaključenja ugovora. Na ovaj način vrši se zaštita putnika kao potrošača i slabije ugovorne strane. Zakon o zaštiti potrošača sadrži istu odredbu, te vrši usklađivanje sa odredbama Direktive.
Osim obaveze da putniku pruži informacije o osiguranju turistička agencija može, u skladu sa odredbama Zakona o turizmu, prilikom prodaje turističkog putovanja ponuditi putniku i osiguranje od otkaza putovanja. U tom slučaju turistička agencija je dužna da putniku da informaciju o uslovima i ceni osiguranja, a ukoliko sa putnikom zaključi polisu osiguranja ne može od njega da naplati iznos premije uvećan za iznos provizije.
Događaj zbog koga je došlo do nastanka osiguranog slučaja (odustajanja od putovanja) je samo onaj događaj čije nastupanje osiguranik nije očekivao i nije mogao otkloniti i koji predstavlja objektivno opravdan razlog da odustane od putovanja. Stoga, putnik mora imati u vidu da polisa osiguranja ne pokriva sve slučajeve odustanka od putovanja, već je potrebno da se upozna sa uslovima osiguranja. Takođe, iako se može zaključiti samostalno, ova vrsta osiguranja najčešće predstavlja dodatno pokriće uz ugovoreno putno osiguranje. U najvećem broju slučajeva polisa pokriva otkaz turističkog putovanja ukoliko je do njega došlo zbog:
- nesreće, smrti ili neočekivane bolesti putnika ili njegovog saputnika ili člana uže porodice: bračnog druga, roditelja, izdržavane dece;
- lekarski konstatovane komplikacije nastale do 28. nedelje trudnoće, osim ako je trudnoća rizična;
- obaveze odazivanja na poziv državnih organa u vreme trajanja putovanja;
- prirodne katastrofe, požara, elementarne nepogode, krađe ili pokušaja krađe na putnikovoj imovini za čije otklanjanje je neophodno prisustvo osiguranika usled čega je onemogućen da putuje i
- gubitka radnog mesta.
Uslovima osiguranja taksativno su navedena i isključenja pokrića (npr. otkaz usled epidemije i pandemije, rata, terorističkog napada).
Od trenutka zaključenja ugovora do realizacije putovanja, ali i tokom nje, mogu se desiti neke nepredviđene situacije zbog kojih od ugovora može odustati i putnik i turistička agencija. Primer ovakvih situacija predstavljaju požari koji su zahvatili letovališta širom Mediterana, usled kojih je došlo do odustanka od mnogih turističkih aranžmana, kao i prekida putovanja. U takvim slučajevima, važno je da putnici budu upoznati sa pravima koja im pripadaju, kao i mogućnošću da osiguraju svoje putovanje za slučaj otkaza.
Tekst je izvorno objavljen na blogu Instituta za uporedno pravo i dostupan je na sledećem linku.
Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.
Autor: Ivana Radomirović, istraživač pripravnik u Institutu za uporedno pravo
Iva Tošić, istraživač saradnik u Institutu za uporedno pravo
[1] ZZP ne objašnjava u kojim će se slučajevima smatrati da je organizator prinuđen na ovakve izmene ugovora.
[2] Momir Dragašević, „Ugovor o organizovanju putovanja“, Komentar Zakona o obligacionimn odnosima (ur. Slobodan Perović), Savremena administracija, Beograd 1995, 1432.
[3] U svim ostalim slučajevima, putnik će dugovati organizatoru pun iznos cene putovanja.
[4] ZOO u ovom delu govori o „izvanrednim okolnostima koje se nisu mogle predvideti, ni izbeći ni otkloniti, a koje bi, da su postojale u vreme zaključenja ugovora, predstavljale opravdan razlog za organizatora putovanja da ugovor ne zaključi“. Kao primer ovih okolnosti u literaturi se navode nemiri u zemlji, blizina ratnih dejstava i značajne promene valutnog kursa. Momir Dragašević, „Ugovor o organizovanju putovanja“, Komentar Zakona o obligacionim odnosima (ur. Slobodan Perović), Savremena administracija, Beograd 1995, 1434.
